Malo smo odlagali drugo polugodište zbog gripa, ali nas je sve nekako zateklo ovo zaustavljanje sveta zbog pandemije. I šta smo mi uradili? Sastali se na online platformi, dogovorili se sve skoro u trenu, skupili ideje, volju i talenat i samo krenuli u avanturu zvanu online nastava. Kad smo malo pridigli glave od uzbuđenja i informacija koje jedna drugu stalno prestižu, od materijala koje učenicima šaljemo i koje nam oni vraćaju, od svega što nas je malo zbunjeno zateklo, shvatili smo da se nismo ni rastajali. I da je došlo proleće.
Da se među nas ušunjalo neprimetno. Među naše projektne zadatke, eseje, popunjene upitnike i uprljane tastature. Gledali smo slike praznih gradova, slike Londona, Njujorka, Madrida, Rima i njihovih čuvenih i sada zaista praznih, trgova. I shvatili da prisustvujemo istoriji. Pa je svako mogao iz svog ugla da pruži sopstveni doprinos na tu temu.
I iako nikad nismo bili fizički dalji jer se ne čuje žamor u učionici, smeh, kikot i nema pametnih radoznalih očiju koje posmatraju nastavnike, slušajući predavanja i čekajući odgovore, shvatamo da zaista nikad nismo ni bili bliži.
Nikad nismo više sarađivali, nikad nismo imali više međupredmetnih projekata koji dovode do istih takvih kompetencija za naše učenike. I nikad pre nismo ovo radili. A kao da jesmo, i to oduvek. I nikad nismo ovoliko uživali u radu. Učenici i nastavnici zajedno, na istom zadatku – zagušiti buku svih informacija koje zastrašuju i pobeći u naš svet – svet istraživanja i saznanja.
Biti bezbedan i ušuškan. Među svojima. I ljudi, samo da znate: proleće je, zaista, stiglo.
Ipak, #ostanikodkuće jer i „kod nas“ je zabavno.
